Kopajte u dubinu, ne u širinu

Kuda nas radoznalost može odvesti?

Stojković, reci ti nama koje je boje haljine Margarita nosila u prvom susretu sa Majstorom?

Upitala me je profesorka srpskog na prvom času nakon prolećnog raspusta.

Oblio me je hladan znoj. Naravno da nisam imala predstavu o čemu se tu radi, niti šta me pita. Ko će da pamti takve detalje, pored svega ostalog što je bilo između Majstora i Margarite.

Sećam se sa kakvom sam je lakoćom pročitala tokom prolećnog rasputa, i koliko mi se dopala. Odstupala je od svih programom-usvojenih klasičnih književnih dela. Za srednju školu, bila je poprilično kontraverzna, prepuna priča o ljubavi, ljudskoj sudbini, iskušenju, protkana strastima na svakoj stranici.

Čitajući je, pomislila sam da možda ima nade za sve nas i da ćemo konačno nešto pametno čuti tokom školovanja. Profesroka me je inače uzela na zub još u prvoj godini. Nije odobravala moje nezaintresovano ponašanje, odsustvo sa časova i uvek je pronazila načine da demonstrira taj stav i mišljenje. Nije je zanimala ni moja snalažljivost i visprenost, kad joj verbalno doskočim u svakoj situaciji, i dam odgovor koji ne očekuje. Ta bitka je trajala sve četri godine.

Kreativnost se sankcionisala, a sloboda mišljenja pretvarala u pokornost.

Mrzela sam školu zbog toga.

Dok sam vrtela po glavi priče iz knjige, pokušavajući da se setim te proklete boje haljine, i koji je to bio trenutak kad su se sreli, videla sam profesorku kako se zadovoljno smeška. Imala je onaj podrugljivi izraz lica, uživala je u svakom trenutku posmatrajući kako se koprcam, ne bi li se setila te potpuno nebitne činjenice.

Pomislih: Ovo je stvarno mučenje …

Nešto u meni se utihnulo, odustala sam od potrage. Po uglovima sećanja videla sam svetla kako se gase, odustala sam od borbe sa njom.
Slomila me je. Nakon poslednjih nekoliko trzaja i pokušaja da iscedim tu informaciju iz sebe, jedva sam izustila:

Profesorka, stvarno se ne sećam boje ali sam pročitala knjigu. Mnogo mi se dopala.

Ustala je, prišla do klupe pored koje sam stajala i sa osmehom pobedika, uputila mi komentar koji se tog dana urezao u moje celo biće:

Stojković, nikad ništa od tebe neće biti u životu, o srpskom jeziku i pisanju neću ni da počinjem, to je izgubljena bitka. Očigledno je da nisi pročitala lektiru, sedi na mesto, 1.

U glavi sam vozila imaginarni film, osmišljavala načine kako da joj doskočim, da joj pokažem da sam jača od nje … Neočekivano, sve je utihnulo u meni, ugasila se svaka varnica. Prihvatila sam poraz. Ne samo da je me je ubedila, da nikada ništa kvalitetno neću napisati, već i da zapravo ne znam da pišem. Ugasila mi je vatru i žar kreativnosti koji me je pratio od kad znam za sebe.

Bitka od četri godine je završena. Pobedilo je njeno visočanstvo, profesorka srpskog jezika u gimnaziji. Još jedan trofej u rušenju snova je osvanuo na njenoj polici, još jedna duša je ubijena u pojam.

Dugi niz godina nisam prilazila ni papiru, ni tastaturi. Držala sam se striktno poslovne korespondencije, jer tu nema puno prostora za greške. Sve je manje-više jasno k’o dan, crno na belo. Lakše je bilo da se utišam nego da se pitam: Da nije ona možda pogrešila? Možda nije sve tako crno?

Žuljao me je taj poraz, a radoznalost i stalno titranje novih ideja mi nisu dali mira. Međutim, pri svakoj pomisli na pisanje, vraćala sam u onu oronulu, zelenu učionicu, XIV beogradske gimnazije, gde sam oduzela sama sebi glas. Svaki put me je obuzimao strah i tutnjala pitanja kroz glavu: Šta ako je ona zapravo bila u pravu? Šta ako se nikom ne dopadnu moji tekstovi? Možda ja nemam tog talenta u sebi?

Pre par godina, dok sam učestvovala na projektu kreiranja online prodavnice, u kojoj smo prodavale najrazličitije, magične, ukrasne predmete, brojanice, naliv pera … stvorila se prilika da se uhvatim 1na1 sa tim zujanjem u glavi: umem li ja da pišem ili ne?

Prvo sam počela bojažljivo da pišem kratke opise proizvoda. Preživela sam. Svet nije stao. Šta više, opisi su bili i više nego dobri. Onda je došao jedan blog, pa drugi, treći …. Niko se nije smejao, podrugivao, stavljao trofeje na police. Pokrenula se iskra u meni, vratio žar i radost u prstima dok plešu po tastaturi.

Danas, ne znam gde je ta moja profesorka, još uvek ne znam koje je bila boje Margaritina haljina ali znam da bujice reči koje izlaze iz ove tastature, više niko ne može da zaustavi. 

Danas pišem vama, hrabrim ženama koje ste veće od života, vama koje inspirište druge da žive bolje, sa željom da vam ove reči budu svetionik na vašem istraživačkom pohodu i upoznavanju sebe u beskrajnom prostoru online sveta.

Kada smo u poslu sa ljudima i kada kreiramo autentične biznise, poniranje u najmračnije delove našeg bića je jedini način da naš biznis  ide gore. Da bismo to uradile, prvo treba da se zapitamo: 

• Koji su to neiskorišćeni potencijali koje smo same zaključale u sebi?
• Koji su to unturašnji pogledi koje smo zamaskirale šarenilom svakodnevnice?

Jedino kada kopamo duplje, kad se suočavamo i prevazilazimo svoje najdublje strahove i uverenja, na površinu izlaze najsjajnije verzije naših ideja i nas samih.

Zato, radujte se svakom strahu koji ćete prevazići, svakoj novoj lekciji koju ćete naučiti. Kopajte dublje, ne šire.

Neda

Nedeljna doza zdravorazumnih informacija i saveta iz online sveta

Da li želite ove informacije u svom email inboksu?